Pro­mo­ci­ja tri no­va iz­da­nja ku­će „Aga­pe” na ko­joj su go­vo­ri­la dva aka­de­mi­ka Vla­de­ta Je­ro­tić i Du­šan Ko­va­če­vić, hu­ma­ni­sta Arno Gu­jon i Alek­san­dra Nin­ko­vić Ta­šić obi­lje­ži­la je u sri­je­du uve­če kul­tur­nu sce­nu Be­o­gra­da. Sve­ča­na sa­la Do­ma voj­ske bi­la je ma­la da pri­mi sve one ko­ji su že­lje­li u ve­če­ri kul­tu­re da ču­ju ri­ječ o knji­zi, auto­ri­ma, ak­te­ri­ma no­vih iz­da­nja, fi­lo­zof­ske pro­mi­sli o ži­vo­tu i te­ma­ma ko­je pre­zen­to­va­na dje­la no­se.
Jav­no­sti je pred­sta­vlje­no tre­će i do­pu­nje­no iz­da­nje knji­ge hu­ma­ni­ste Ar­noa Gu­jo­na „Svi mo­ji pu­te­vi vo­de ka Sr­bi­ji”, za­tim auto­bi­o­gra­fi­ja Ni­ko­le Te­sle i Mi­haj­la Pu­pi­na, iz pe­ra Nin­ko­vić Ta­šić, kao i knji­ga „Aga­pe - An­to­lo­gi­ja 4”, ko­ju či­ni 12 raz­go­vo­ra u kult­noj emi­si­ji Alek­san­dra Gaj­še­ka na RTV „Stu­dio B”, po iz­bo­ru aka­de­mi­ka Vla­de­te Je­ro­ti­ća.
– Sva­ki ko­rak ko­ji u ži­vo­tu pra­vi­mo je va­žan i ima­će svoj efe­kat kao što je imao i naš pr­vi kon­voj hu­ma­ni­tar­ne po­mo­ći ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, pa za­to ne tre­ba ni­kad oča­ja­va­ti, ne­go se po­tru­di­ti da bu­de­mo do­bri i dje­lo­tvor­ni, re­kao je Gu­jon, ko­ji je pu­bli­ci pred­sta­vio po­če­tak svo­je bit­ke za isti­nu o Sr­bi­ji, a de­si­lo se to na ča­su ka­da je kao 13-go­di­šnjak oči­tao u rod­noj Fran­cu­skoj lek­ci­ju na­stav­ni­ku o mo­ra­lu, pro­pa­gan­di i za­što ni­je tač­no da su no­vi­na­ri RTS bi­li le­gi­tim­ni ci­lje­vi NA­TO bom­bi. Do­ži­vio je, ka­že, če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je da mu se isti to­kom su­sre­ta iz­vi­nio, jer je pro­mi­je­nio mi­šlje­nje o Sr­bi­ma kao je­di­nim zlim mom­ci­ma i da je Sr­bi­ju bi­lo le­gi­tim­no bom­bar­da­o­va­ti. Svi­jet je, uka­zu­je Gu­jon, po­čeo da se iz­mi­če is­pred pro­pa­gan­de ko­ju su ši­ri­li po­li­ti­ča­ri i za­pad­ni me­di­ji to­kom mar­tov­skog po­gro­ma Sr­ba i ru­še­nja isto­rij­skih spo­me­ni­ka, sve­ti­nja i sve­ga što je srp­sko, a Al­ban­ci, kon­sta­tu­je hu­ma­ni­sta, su pre­sta­li da bu­du jad­ni, uge­nje­ta­va­ni i ne­du­žni, jer su po­ka­za­li svo­je pra­vo li­ce. Uka­zu­ju­ći na svo­ju po­ro­di­cu, ko­ja mu je svje­do­či­la o srp­sko – fran­cu­skom pri­ja­telj­stvu iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, ali i pri­je to­ga o kra­lju Pe­tru Pr­vom Ka­ra­đor­đe­vi­ću ko­ji je, iako ni­je Fran­cuz, oti­šao na ra­ti­šte da se bo­ri za tu ze­mlju u Fran­cu­sko – pru­skom ra­tu, Gu­jon is­ti­če da ni­su svi bi­li za­do­je­ni pro­pa­gan­dom o Sr­bi­ma ko­ja je ta­da bi­la do­mi­nant­na na Za­pa­du. Sa bra­tom je sa 19 go­di­na po­čeo pr­vu hu­ma­ni­tar­nu mi­si­ju za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju i Sr­be u po­kra­ji­ni, ostao je u Sr­bi­ji ože­nio se i otac je dvi­je dje­voj­či­ce.
– Sve što smo ra­di­li ni­je pro­mi­je­ni­lo svi­jet, ali smo ga po­ma­žu­ći toj dje­ci na KiM uči­ni­li da bu­de bar ma­lo bo­lji – re­kao je Gu­jon.
On je za­jed­no s Du­ša­nom Ko­va­če­vi­ćem me­đu 12 lič­no­sti ko­je je pro­fe­sor Je­ro­tić oda­brao da se na­đu u če­tvr­tom to­mu „Aga­pe – An­to­lo­gi­je”.
Aka­de­mik Ko­va­če­vić, ko­ji je na­zvao Gu­jo­na „Ma­lim – Ve­li­kim srp­skim prin­com” pi­sac pred­go­vo­ra za tre­će iz­da­nje knji­ge „Svi mo­ji pu­te­vi vo­de u Sr­bi­ju”. Ko­va­če­vić je uka­zao na či­nje­ni­cu da Gu­jon go­vo­ri srp­ski bo­lje „ne­go mno­gi ko­ji su je na­pu­sti­li ili osa­li u njoj”, bo­lje ne­go mno­gi stran­ci ko­ji se na­me­tlji­vo tru­de da sa iz­ra­že­nim ak­cen­tom iz­go­va­ra­ju na­še ri­je­či.
– U ži­vo­tu sam na­pi­sao mno­ge pred­go­vo­re, po­go­vo­re, sje­ća­nja, svje­do­če­nja... ali mi je ovaj pred­go­vor je­dan od naj­dra­žih; pi­sao sam ga sa osje­ća­njem naj­i­skre­ni­jeg po­što­va­nja za sve ono što je naš pri­ja­telj i ze­mljak Ar­no Gu­jon, uči­nio i ne­pre­sta­no či­ni, za lju­de – i po­seb­no za dje­cu, sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, re­kao je Ko­va­če­vić.
On je go­vo­rio o auto­ru – hu­ma­ni­sti ko­ji je svoj ži­vot na­pu­šta­ju­ći Fran­cu­sku po­ve­zao sa sud­bi­nom Sr­ba i ta­ko što se iz lju­ba­vi pre­ma Sr­bi­ji, na­sta­nio u Be­o­gra­du.M.Nj.


Ži­vi u sr­cu sva­kog Sr­bi­na

Dru­gi pi­sac pred­go­va­ra igu­man ma­na­sti­ra Vi­so­ki De­ča­ni ar­hi­man­drit Sa­va Ja­njić je za­pi­sao da „pri­ča o na­šem fran­cu­skom bra­tu Ar­no Gu­jo­nu du­bo­ko ži­vi u sr­cu sva­kog Sr­bi­na i Srp­ki­nje na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, i pred­sta­vlja ohra­bre­nje u vre­me­nu stra­da­nja i ne­iz­vje­sno­sti kroz ko­je pro­la­zi­mo po­sled­njih go­di­na”.


Obo­ri­la mu­ze­o­lo­ške re­kor­de

Alek­san­dra Nin­ko­vić Ta­šić vra­ti­la je u auto­bi­o­gra­fi­je Pu­pi­na i Te­sle auten­tič­nost, po­seb­no kod pr­vog ve­za­no za sve­to­sa­vlje i pr­svo­slav­nu vje­ru, ali i uka­za­la na is­kri­vlje­nu či­nje­ni­cu da su dva srp­ska ge­ni­ja bi­la u sva­đi. Autor­ka pot­pi­su­je i iz­lo­žbu „Pu­pin – od fi­zič­ke do du­hov­ne re­al­no­sti”, ko­ju je u Mu­ze­ju isto­ri­je Sr­bi­je vi­dje­lo 200.000 lju­di i ime obo­ri­lo sve mu­ze­o­lo­ške re­kor­de u nas. Be­sje­de o kul­tu­ri, hu­ma­no­sti i dru­gim fe­no­me­ni­ma ži­vo­ta po­put ti­ho­va­nja, po­seb­no aka­de­mi­ka Je­ro­ti­ća, bur­no su po­zdrav­ljne od stra­ne pu­bli­ke u ko­joj su bi­le broj­ne lič­no­sti iz jav­nog i kul­tur­nog ži­vo­ta Bo­gra­da i Sr­bi­je.